Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za toèak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledeæem bregu...
Okopniæe moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...

Razbiæu gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja teèem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošiæ što se teško pribada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da æu u po reèi stati...
Da se neæu osvrtati...
Nikada...

Reðaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, duso...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su sliène u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Èemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomièna...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obièna...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da æu u po reèi stati...
Da se neæu osvrtati...
Nikada...